ИСТОРИЈА САБОРНОГ ХРАМА У КРАГУЈЕВЦУ
Саборни храм у Крагујевцу је посвећен празнику Успења Пресвете Богородице. Налази се у улици краља Александра I Карађорђевића 67.
Од свог настанка Саборна црква или Нова црква представљала је, представља, а по свему судећи и представљаће важну карику у животу многих Крагујевчана који су, осетивши позив Бога и окусили и видели баш у овом храму.
Крагујевац се почео развијати још у XV веку на обаламa реке Лепенице која је некада била богатија по водној маси, као и њене притоке, чије су долине служиле као веза са околним местима. У почетку Крагујевац је био нека врста трга - пијаце, на који се долазило да би се шта продало или купило.
Географски положај у котлини Рудника, Црног врха и Гледићких планина подарио је Крагујевцу богате шуме и станиште птице крагуј по којој је добио име - Крагујевац. Ова птица је била један од главних разлога развоја места. По свему судећи у ове крајеве је свратио и деспот Стефан на свом путу ка Београду да би узео крагуја себи за лов 1427. године. Како сведочи Константин Философ на месту Главица (данашњи Стојник код Аранђеловца), док је са крагујем ловио, деспот је добио мождани удар од којег је убрзо издахнуо.
Како је постојање неког места у средњем веку подразумевало постојање пре свега богомоље, онда је логично закључити да су се Османлије потрудиле да међу собом имају и џамију. Време изградње џамије се само претпоставља да је било крајем 17. века, јер историографији није познато материјално сведочанство о њеној изградњи. Џамија се налазила на левој обали Лепенице, на простору између садашње продавнице „Спорт“ и Трга Народног фронта.
Након Пожаревачког мира 1718. године у ове крајеве долази аустријска власт и са њом долази до првог значајнијег насељавања Крагујевца. По први пут Крагујевац добија регионални значај и постаје седиште дистрикта који се простирао источно до Трстеника, западно до Карановца, северно до Велике Мораве и јужно до Западне Мораве (од ушћа Ибра до Трстеника). Како Турака више није било то је џамија преобраћена у православни храм посвећен Ваведењу, празнику Пресвете Богородице чији је култ у овим крајевима био врло јак.
Србима је дозвољено да се црквено организују тако да је област Крагујевца припала Ваљевској епархији. Доситеј Николић је преуређену џамију освештао 15. II 1724. године.
У тој преуређеној цркви су служила два свештеника, обојица избегла са југа, и то протопоп Вуле Ђорђевић из Васојевића и Радослав Јовановић, родом из метохијског села Тихнићи.
Турци су по свом повратку у Крагујевац вратили све у стање пре Пожаревачког мира. Шанац је разрушен и затрпан, а црква је поново претворена у џамију и тако је и дочекала долазак слободе и одлазак исмаилћана. Кнез Милош није хтео да је руши, вероватно из проницљивих дипломатских разлога, јер је остављање турске богомоље у престоници младе кнежевине и то још у сред Шумадије где није могло доћи до јаче подршке (џамији) од турских власти у Србији, представљало несвакидашњи цивилизацијски акт верске толеранције који је могао само да користи, како у Османлијској царевини тако и на Западу. Касније оно што није учинио кнез Милош учинило је време. Турака је било све мање и мање док их на крају није нестало и џамију није имао ко да обнавља да би на крају 1885. г. она била само рушевина коју су Крагујевчани рашчистили.
Када је 1818. године кнез Милош за престоницу одабрао Крагујевац који му је због свог геополитичког положаја пружао пуну сигурност, једна од првих ствари којој је посвећена пажња била је подизање цркве, задужбине једног владара по први пут након пропасти Деспотовине. Кнез је своју цркву сазидао на старом гробљу и посветио Силаску Светог Духа, то је данашња Стара црква. Како је у време градње Србија била још увек у вазалним обавезама према Турској то су се морала поштовати правила која су одређивала да хришћански храм не може бити већи од џамије. Већ поменута џамија је била мала, далеко иза џамија у Београду, Нишу, Смедереву, Шапцу. Уз сво своје лукавство кнез је успео да направи храм далеко већи него што је било предвиђено.
По свему судећи кнез се није задовољавао подигнутим храмом, хтео је да подигне већи и лепши. Наследници Милошеви Милан и Михаило, нису се усрдно заузели за изградњу Новог храма у Крагујевцу. Многостраност кнежевих интересовања, као и столовање у Београду представљају главне разлоге зашто се кнез није усрдније заузео за изградњу новог храма у Крагујевцу. И поред незаинтересованости кнеза за остварење овог плана, у народу је постојала чврста решеност да се истраје у жељи за новом црквом. Прикупљан је материјал за градњу, али се употребљавао за друге објекте. На послетку, 1866. године је израђен план за Нову - Саборну цркву, а потом је другог септембра исте године учињен први званични корак тим поводом. Наиме, поменутог дана одборници крагујевачке општине су се састали и донели решење које је упућено Начелству Округа крагујевачког, а које се тиче жеље да се црква изгради и да технички надзор врши Андрија Андрејевић, Крагујевчанин, који је направио и план цркве, те да се од Министарства грађевина издејствује афирмативни одговор. Међутим, и поред одобравања од стране Министарства, почетак изградње је морао да сачека још неко време из два разлога: нису се могли договорити да ли да се црква прави од тесаног камена или од цигле и никако нису могли да одаберу предузимача који ће радове извести.
Након свих перипетија за почетак градње је одређен Петровдан, 29.VI / 12. VII 1869. године. У присуству митрополита Михаила, владике Евгенија неготинског и Мојсеја шабачког, као и владе Кнежевине Србије, саветника, чланова духовне школе, народних посланика и окупљеног народа, као и својих намесника, малолетни кнез Милан Обреновић положио је темељ нове цркве.
План цркве је, како је већ наведено, израдио Андрија Андрејевић, уз Јована Ристића, сигурно један од најзнаменитијих синова овог града. Рођен је око 1840. године у Крагујевцу. Србија у доба кнеза Михаила је била отворена за слање младих кадрова на школовање у иностранство и њихово стипендирање, тако да је и млади Андрија, показавши добар успех у школовању у Србији послан у Петроград где је завршио архитектуру. Како је у то време било мало оних који су имали такво образовање то се он недуго по повратку из Русије, 1867. године, обрео у Министарству грађевина, да би четири године касније постао дописни члан Српског ученог друштва.
Убрзо након почетка радова, 1871. године избио је сукоб између надзорног општинског инжињера Анрејевића и предузимача Таназевића и то приликом обрачуна зараде предузимача, јер је исти сматрао да му надзорни инжeњер закида при исплати. Општина, примивши притужбу Светозара Таназевића, тражи од Министра грађевина да пошаље комисију од три инжeњера који би били арбитри у спору и просудили ваљаност процене инжeњера. Комисија је дошла у Крагујевац по први пут и потврдила да је инжeњер био у праву, али већина одборника је противно овоме одлучила да се предузимачу изда додатни новац из црквене касе.
▲
